Pravni blog

DEMOKRATIJA – POJMOVI, RAZVOJ I ŠTA DALJE? I deo

POJAM

Demokratija, u bukvalnom smislu reči, podrazumeva vladavinu naroda.

Osnovna karakteristika demokratije jeste da narod ima mogućnost da na unapred tačno određen način bira svoje predstavnike preko kojih učestvuje u vršenju državne vlasti, da na unapred zakonom definisan način menja svoje predstavnike, da kontroliše rad svojih predstavnika, postavlja pitanje njihove odgovornosti i slično.

Predstavnička demokratija, za razliku od neposredne, počiva na principu da svaki punoletni građanin ima pravo glasa, odnosno pravo da bira svoje predstavnike, kojima upravo svojim glasom daje autoritet da donose odluke u ime njihovo ime.

Dakle, u predstavničkoj (parlamentarnoj, reprezentativnoj) demokratiji građani ne odlučuju neposredno na određenom skupu (skupštini), već na neposredan način biraju one koji će u njihovo ime odlučivati, pri čemu svaki punoletni građanin ima pravo glasa, a svaki glas ima jednaku težinu, tako da demokratija suštinski podrazumeva vladavinu manjine koja vrši vlast u ime većine.

Već iz samog pojma savremene demokratije možemo uočiti određene nedostatke ovakvog oblika političkog režima.

ANTIČKA IDEJA DEMOKRATIJE

Za staru Atinu se može reći da predstavlja kolevku neposredne demokratije, kao i svih savremenih pravnih i političkih koncepata i institucija.

Već početkom VI veka pre nove ere, antička Atina postepeno gubi obeležja aristokratije, a celokupno društvo usvaja principe demokratije, pri čemu Atina postaje prava demokratska republika, posebno zahvaljujući Klistenovim, Efijaltovim i Periklovim reformama koje su se sprovodile u periodu od 462-429. godine pre nove ere.

Zahvaljujući pomenutim reformama, Atina dobija prave demokratske organe, koji se temelje na mehanizmu funkcionisanja koji u potpunosti odražava principe čiste neposredne demokratije, odnosno direktne vladavine naroda.

Atinski demokratski organi su sledeći:

  1. Eklezija (narodna skupština
  2. Bule (veće)
  3. Helieja (vrhovni porotni sud)

Sistem neposredne demokratije koji se primenjivao u staroj Atini  jeste politički sistem koji je bio dalako ispred svog vremena, sistem koji je već tada bio zasnovan na konceptu podele vlasti  kao jednom od osnovnih principa vladavine prava danas, sistem koji je učvrstio demokratske organe koji i danas postoje, mada ne u svom izvornom o bliku.

Neposredna demokratija je takav oblik demokratskog uređenja društva gde svaki punopravni građanin ima mogućnost da direktno učestvuje u upravljanju državom, čime se sprečava koncentrisanje moći u rukama predstavnika, što predstvalja osnovnu razliku u odnosu na modernu demokratiju.

Paradoks je da se moderna demokratija temelji na pravu naroda da izabere svoje predstavnike koji će u ime naroda vršiti vlast i upravljati državom, a upravo koncentrisanje moći u rukama predstavnika predstavlja osnovnu slabost moderne demokratije.

MODERNA DEMOKRATIJA

Da bi demokratija funkcionisala na bilo kom nivou odlučivanja, potebno je da budu ispunjeni određeni organizaciono-tehnički i materijalni uslovi.

Primena demokratije bez ikakvih uslova je nemoguća, takva ideja spada u domen utopije.U nedostatku ovakvih uslova, demokratija bi se svela na teorijski koncept stvarne demokaratije koja počiva na ideji da ceo narod vlada pri čemu ne postoji razlika između onih koji vladaju i onih nad kojima se vlada, ne postoji nikakav odnos nadređenosti i podređenosti, ne postoji hijerarhija. Čak i ako zamislimo da bi stvarna demokratija funkcionisala, verovatno bi to bilo kratkog veka, jer bi se vremenom svakako izdvojili pojedinci koji bi svojom neposrednom komunikacijom sa narodom pribavili legitimitet svoje vlasti. [2]

U svakom slučaju, demokratija se na kraju svodi na vlast pojedinaca (manjine).

Dakle, da bi demokratija funkcionisala na bilo kom nivou odlučivanja, potebno je da budu ispunjeni određeni uslovi. Pre svega, potrebno je da postoji stabilnost društva i države, jer je teško zamisliti da se u uslovima ratnog ili vanrednog stanja vrši vlast na demokratski način. Pored toga, potrebno je da postoji u dovoljnoj meri razvijena svast građana o samoj ideji demokratije, vrednostima na kojima sama ideja počiva, svest o značaju učešća u svim oblicima odlučivanja, kao i materijalna neugroženost odnosno materijalni prosperitet i standard građana, jer je teško zamisliti da će pojedinac u uslovima borbe za egzistenciju imati bilo kakvu političku volju.

Uređenje Republike Srbije se zasniva na vladavini prava, kao osnovnom pravnom principu koji je proklamovan Ustavom, a vladavina prava se temelji na slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podeli vlasti i nezavisnoj sudskoj vlasti. 1

Republika Srbija predstavlja parlamentarnu demokratiju, a demokratski organi su sledeći:

  1. Narodna skupština
  2. Vlada
  3. Predsednik
  4. Sudovi

Ustav Republike Srbije propisuje da suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika.2

Narodna inicijativa i referendum na prvi pogled predstavljaju jedine oblike neposrednog odlučivanja građana u okviru predstavničke demokratije.

Referendum predstavlja ustanovu pomoću koje biračko telo (najmanje 100 000 birača) neposrednim glasanjem izražava svoju volju o određenom pitanju iz nadležnosti Narodne skupštine odnosno  pruža mogućnost građanima da kontrolišu vršenje javnih poslova.

Referendum teoretski predstavlja ustanovu koje omogućuje građanima da neposredno odlučuju, ali je njegov osnovni nedostatak u tome što se takvo odlučivanje suštinski svodi na izbor građana između dve ponuđene alternative ( za i protiv ), tako da suštinski u ovoj ustanovi i ne možemo pronaći elemente neposredne demokratije.

U prilog ovakvom shavatanju govori i činjenica da Narodna skupština većinom glasova svih narodnih poslanika odlučuje o zakonima kojima se uređuju referendum i narodna inicijativa.

Dakle, referendum kao oblik neposrednog odlučivanja građana, s jedne strane je ograničen  ponuđenom alternativom od strane izabranih predstavnika gde se izbor građana svodi na prost izbor između dve ponuđene opcije, a s druge strane ograničen je i samim svojim izvorom, odnosno zakonom kojim se uređuje sam referendum, s obzirom da isti izabrani predstavnici imaju kontrolu nad donošenjem takvog zakona.

Narodna inicijativa predstavlja ustanovu koja omogućava biračkom telu da pokrene postupak za promenu ustava ili za donošenje određenog zakona.

I narodna inicijativa kao oblik neposrednog odlučivanja građana ima nedostatke koji su u suprotnosti sa idejom narodne suverenosti i neposrednog učešća građana u vršenju vlasti.

U slučaju kada se narodna inicijativa pokrene, izabrani predstavnici su u obavezi da se odazovu takvom zahtevu građana, odnosno imaju i zakonsku i moralnu obavezu da pokrenu postupak na koji se narodna inicijativa odnosi (bilo da je u pitanju postupak prmene ustava ili postupak donošenja zakona koji birači predlažu). Čak i kada izabrani predstavnici na osnovu narodne inicijative pokrenu postupak (npr. donošenja zakona), on je praćen pretresom u kome građani fizički ne mogu da učestvuju, tako da je suštinska odluka i dalje na izabranim predstavnicima, s obzirom da je upravo Narodna skupština ta koja glasa o usvojenju zakona. Dakle, konačnu odluku donose izabrani predstavnici.

Može se reći da referendum i narodna inicijativa predstavljaju kategorije koje su definisane ustavom i zakonom, ali su neprimenljive u praksi, ako se uzme u obzir učestalost primene ove dve ustanove (za razliku od npr. Švajcarske, gde se referendum pokreće bar 4 puta godišnje sa preko deset pitanja).

Izvori:

[1]  Ratko Marković, [2010], Ustavno pravo

[2]  Dragan M. Mitrović , [2010], Uvod u pravo

[3]  Ustav Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 98/2006)

          http://paragraf.rs/propisi/ustav_republike_srbije.html


Fusnote:

1 Član 3 Ustava Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 98/2006)

2 Član 2 Ustava Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 98/2006)


Autor teksta: Snežana Andrejević.


*Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda,  ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu.


Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i  Krivičnog zakonika).

Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Snežana Andrejević.


ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.