Građansko pravoPravni blog

UGOVOR U KORIST TREĆEG LICA

Pored toga što ugovor može proizvoditi dejstvo samo za ugovorne strane koje su učestvovale u njegovom zaključenju, on može biti ugovoren i u korist trećeg lica. Treće lice u tom ugovoru učestvuje sa vlastitim pravom potraživanja prema dužniku. Ono, dakle, neposredno može svoje pravo usmeriti i ostvariti ga u odnosu na ugovornu stranu iz ugovora, iako u njemu nije neposredno učestvovao. Ono se ne pojavljuje ni kao zastupnik, ni kao pravni sledbenik poverioca. Njemu takav pravni status određuju same ugovorne strane i to putem zaključivanja tzv. pravog ugovora u korist trećeg lica.[1] Na taj način, učinjen je izuzetak od pravila da ugovor ne dejstvuje prema trećima, već samo u okviru i prema ugovornim stranama.

Istorija ovog ugovora nije tako daleka, jer se ugovor u korist trećeg lica pojavio u doba razvijenog prometa dobara i usluga. Savremeni život nameće sve veću potrebu za ovim tipom ugovora. Kao primere iz prakse možemo navesti ugovor o osiguranju života i poklon sa nalogom. Interesantno je da, na primer, englesko pravo još uvek ne poznaje ovaj pravni institut. Ono je ostalo dosledno učenju da se ugovorom mogu zasnivati prava i obaveze samo između lica koja predstavljaju njegove strane. Međutim, englesko pravo je našlo drugačiji način za primenu ugovora u korist trećeg, jer je neizbežno da se on mora primeniti zbog uslova koje postavlja savremeni način života (na primer u oblasti osiguranja). Kod osiguranja života u korist bračnog druga ili dece, korisnici osiguranja smatraju se kao lica koja imaju prava iz ustanove trust, koja im omogućuje direktno obraćanje osiguravaocu. U tom smislu, trust možemo predstaviti kao surogat ugovora u korist trećeg lica.[2]

Ugovorom u korist trećeg lica, jedna ugovorna strana se obavezuje drugoj da će određenu činidbu izvršiti nekom trećem, s tim što se treći ovlašćuje da od dužnika samostalno i direktno zahteva ispunjenje ugovora u svoju korist. Dakle, kod ovog ugovora razlikujemo tri lica: ono koje obećava da će učiniti nešto trećem, odnosno da će svoju činidbu izvršiti trećem licu i koje se naziva obećalac ili promitent; ono kome se takvo obećanje daje, a koje se naziva stipulant ili promisar i lice u čiju korist prva dva nešto ugovaraju, a to je korisnik ili beneficijar.[3] Razlika među njima je u tome što su prva dva lica uvek određena, dok treće lice može biti i odredljivo, što znači da će ga obećalac i stipulant naknadno odrediti nakon zaključenja ugovora. Ono samo nije određeno u trenutku zaključenja ugovora. Pravila logike nalažu da se treće lice, ukoliko je odredljivo, kasnije odredi, jer bi ovakav ugovor izgubio svaki smisao bez trećeg lica.

Treće lice stiče pravo poverioca iz ugovora u čijem zaključenju ne učestvuje. Kako bi stekao to pravo, treće lice ne mora da ima ni volju da se nešto zaključi u njegovu korist, niti znanje o tome, pa samim tim nije potrebna ni njegova poslovna sposobnost. Štaviše, svojstvo trećeg lica može imati lice koje još nije ni rođeno, odnosno preduzeće koje nije osnovano. Ono što je interesantno, treće lice može i da ne prihvati pravo koje mu se nudi, već da ga odbije. Svako ima mogućnost da sa pravom koje ima, odnosno koje može imati, raspolaže kako god hoće. Ako ga odbije, smatra se kao da ga nikada nije ni steklo. Ali, ako ga prihvati, stipulant ne može, bez njegove saglasnosti, ni opozvati, ni izmeniti korist koja je za njega ugovorena.[4] Izmena je moguća samo ako je takva mogućnost predviđena ugovorom. Međutim, ovo ograničenje za stipulanta ne važi u jednom slučaju. Naime, ako se ugovorom u korist trećeg lica, promitent obavezao da će učiniti nešto u korist trećeg, ali tek posle smrti stipulanta, onda stipulant može tako ugovorenu korist opozvati u svako vreme, pa i testamentom, naravno ako iz samog ugovora ne proizlazi što drugo.[5]

Ugovor u korist trećeg lica stvara pravne odnose između tri, prethodno navedena, lica. Što se tiče odnosa između obećaoca i korisnika, prvi, ima položaj dužnika, a drugi, položaj poverioca u ovom odnosu. To znači da je korisnik ovlašćen da neposredno zahteva ono što je ugovoreno za njega, odnosno ono na šta se obećalac obavezao stipulantu. Korisnik svoje pravo izvorno ostvaruje, jer ono njemu pripada od početka, tj. od trenutka obavezivanja obećaoca. Korisnik ga ne izvodi iz prava stipulanta, jer on to pravo uopšte nema. Korisnik nije ni cesionar, jer ni ne mora znati za postojanje zaključenog ugovora u njegovu korist, a ni zastupani, jer stipulant zaključuje ugovor u svoje ime.[6] Ipak, pravo korisnika na ispunjenje činidbe od obećaoca, i pored toga što je izvorno, zasniva se na ugovoru u korist trećeg lica. Iz tog razloga, sudbina njegovor prava zavisiće od sudbine ugovora. Korisnikovo pravo, dakle, prati sudbinu ugovora. Ono ima, neki vid, akcesornosti u odnosu na ugovor. Potraživanju korisnika, obećalac može da istakne tzv. objektivne prigovore, a to su svi prigovori koji proističu iz samog ugovora, koje ujedno može istaći i prema stipulantu.[7] Tu, na primer, spadaju: prigovor nevažnosti ugovora, prigovor neispunjenog ugovora, prigovor neurednog ispunjenja i sl. S druge strane, prigovore lične prirode, tzv. subjektivne prigovore, može isticati samo prema stipulantu, kao što su na primer prigovor kompenzacije, nesposobnosti i sl, ali ne može i prema korisniku. Bitno je istaći da ovo pravilo važi ako ovi prigovori ne proizilaze iz ugovora. Druga je stvar ako obećalac takve prigovore ima naspram korisnika lično. Bitno je napomenuti i to, da korisnik raspolaže pravom potraživanja samo od obećaoca. On, nema položaj druge ugovorne strane, jer ugovor zaključuju obećalac i stipulant. Zbog toga su njegova prava, kao poverioca, donekle manja od prava poverioca koji ima status ugovornika. Ona dakle nisu istovetna. Na primer, korisnik ne može da traži izvršenje ugovora u potpunosti, već samo korist koja je ugovorena za njega.[8]

Odnos između obećaoca i stupulanta (odnos pokrića) može imati različitu sadržinu. Široko posmatrano, svaki tip ugovora se može zaključiti u korist trećeg lica, pa iz tog razloga i ovaj odnos može imati izgled kupca i prodavca, zakupodavca i zakupca, poklonodavca i poklonoprimca i sl. Ako je reč o uzajamno obavezujućem, sinalagmatičnom, ugovoru, obećalac i stipulant imaju uzajamna prava i obaveze, s tom razlikom što je obećalac dužan da svoju obavezu ispuni neposredno trećem licu, odnosno korisniku, a stipulant svoju obećaocu.[9] Međutim, nije samo korisnik poverilac prema obećaocu. I stipulant, takođe, ima taj položaj, što znači da i on može tražiti ispunjenje obaveze od obećaoca. S tim, što je razlika u tome da je stipulant ne može tražiti za sebe, već samo za korisnika. Stipulant ima pravo zahtevati da obećalac izvrši korisniku ono što je ugovoreno u njegovu korist.[10] Dakle, on ispunjenje obaveze od obećaoca traži u tuđe ime i za tuđ račun. Ali, može se dogoditi da korisnik odbije korist koja je njemu namenjena ili da stipulant istu opozove. Sada se postavlja pitanje da li, u tom slučaju, stipulant može zahtevati da obećalac učini njemu, ono što je trebao učiniti korisniku. Načelno, korist treba da pripadne stipulantu, bilo da je ona odbijena od strane korisnika, bilo da je opozvana od strane stipulanta.[11] Međutim, moguće je da obećaocu nije svejedno kome će obavezu ispuniti, zbog drugačijeg rešenja u ugovoru u ovoj situaciji ili zbog prirode posla. Ukoliko je ličnost obećaocu od značaja i ako korisnik odbije da primi korist, nastupa nemogućnost ispunjenja i dolazi do gašenja obaveze obaćaoca. Zakon o obligacionim odnosima sadrži još i da obećanje izjavljeno stipulantu, da će neko drugo lice, a ne obećalac, nešto učiniti ili propustiti u korist trećeg, ne obavezuje to drugo lice, dok obećalac odgovara za štetu koju korisnik trpi, zbog toga što drugo lice, koje je obećalac odredio, neće da se obaveže ili da izvrši ili propusti određenu radnju. Međutim, obećalac neće odgovarati, ako je korisniku obećao da će se samo zauzeti kod drugog, da se ovaj obaveže da nešto učini ili propusti, a u tome nije uspeo i pored sveg potrebnog zalaganja.[12]

Poslednji odnos u ovom ugovornom trouglu jeste između stipulanta i korisnika (valutni odnos). Ovaj odnos nam daje odgovor na pitanje zbog čega stipulant ne želi dužnikovu činidbu za sebe, već za korisnika. Najčešće je to iz razloga što je stipulant korisnikov dužnik po nekom osnovu iz njihovog odnosa, pa želi na taj način da mu isplati dug koji ima prema njemu ili da mu da nešto na zajam. Razlog može biti i u tome da želi posredno da mu učini poklon. Iz ovoga vidimo da je bitan subjektivan motiv kod stipulanta, a koji utiče na njegov odnos prema korisniku. Međutim, motivi koje ima stipulant, ne tiču se obećaoca i on nema pravo da uskrati dugovanu činidbu prema korisniku, pozivajući se na motive. Motivi, ne igraju toliko važnu ulogu, da se zbog njih može uticati na dejstvo ugovora u korist trećeg lica. Ovaj ugovor ostaje u važnosti za obećaoca, bez obzira na stipulantove pobude koje ima prema korisniku.[13]


Izvori:

[1] Dr Jakov Radišić, Obligaciono pravo – Opšti deo, deveto izmenjeno i dopunjeno izdanje, 2014. godina, str. 153

[2] Zweigert-Kotz, Einfurung in die Rechtsvergleichung auf dem Gebiete des Privatrechts, Band II: Institutionen 1969. godina, str. 159 i dalje

[3] Dr Jakov Radišić, Obligaciono pravo – Opšti deo, deveto izmenjeno i dopunjeno izdanje, 2014. godina, str. 153

[4] Vidi član 150, st. 1 Zakona o Obligacionim odnosima (‘’Sl. list SFRJ’’, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, ‘’Sl. list SRJ’’, br. 31/93 i ‘’Sl. List SCG’’, br. 1/2003 – Ustavna povelja)

[5] Vidi član 150, st. 2 Zakona o Obligacionim odnosima (‘’Sl. list SFRJ’’, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, ‘’Sl. list SRJ’’, br. 31/93 i ‘’Sl. List SCG’’, br. 1/2003 – Ustavna povelja)

[6] Dr Jakov Radišić, Obligaciono pravo – Opšti deo, deveto izmenjeno i dopunjeno izdanje, 2014. godina str. 154

[7] Vidi član 151. Zakona o Obligacionim odnosima (‘’Sl. list SFRJ’’, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, ‘’Sl. list SRJ’’, br. 31/93 i ‘’Sl. List SCG’’, br. 1/2003 – Ustavna povelja)

[8] Dr Jakov Radišić, Obligaciono pravo – Opšti deo, deveto izmenjeno i dopunjeno izdanje, 2014. godina str. 154

[9] Dr Jakov Radišić, Obligaciono pravo – Opšti deo, deveto izmenjeno i dopunjeno izdanje, 2014. godina str. 155

[10] Vidi član 149, st. 2. Zakona o Obligacionim odnosima (‘’Sl. list SFRJ’’, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, ‘’Sl. list SRJ’’, br. 31/93 i ‘’Sl. List SCG’’, br. 1/2003 – Ustavna povelja)

[11] Vidi član 152. Zakona o Obligacionim odnosima (‘’Sl. list SFRJ’’, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, ‘’Sl. list SRJ’’, br. 31/93 i ‘’Sl. List SCG’’, br. 1/2003 – Ustavna povelja)

[12] Vidi član 153, st. 1 i st. 2 Zakona o Obligacionim odnosima (‘’Sl. list SFRJ’’, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, ‘’Sl. list SRJ’’, br. 31/93 i ‘’Sl. List SCG’’, br. 1/2003 – Ustavna povelja)

[13] Dr Jakov Radišić, Obligaciono pravo – Opšti deo, deveto izmenjeno i dopunjeno izdanje, 2014. godina str. 155


Autor teksta: Nenad Denić.


*Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri, priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda,  ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu.


Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i  Krivičnog zakonika).

Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Nenad Denić.


ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.