Pravni blog

OSNOVE EKOLOŠKOG PRAVA

Šta je ekološko pravo i koji je njegov teorijski okvir?

Ideja o potrebi razvoja posebne pravne grane kojom bi složen problem zaštite životne sredine bio regulisan na jedinstven način javlja se sedamdesetih godina 20. veka kada ova materija počinje da se izučava i na Univerzitetima. [1] Razvoj ekološkog prava obeležila je dilema koja nije samo terminološkog karaktera: Da li za navedenu oblast prava treba koristiti izraz „ekološko pravo“ ili „pravo životne sredine“? Pristupajući problematici pravne regulative ekoloških vrednosti, strani autori paralelno upotrebljavaju izraze ekološko pravo (ecology law) i pravo životne sredine (environmental law).[2]

Odgovor na postavljeno pitanje treba potražiti u značenju termina ekos i environment. Pojam ekos potiče od grčke reči oikos čije je osnovno značenje „dom“, „stanište“, „habitat“. Reč „ekologija“ prvi put je upotrebio Ernest Hekel 1866. godine u radu Historia .Polazeći od toga, moderna ekologija ekos definiše kao celinu neprekidne interakcije živog i neživog na planeti. S druge strane, environment označava životnu sredinu kao skup „fizičkih, socijalnih i kulturnih faktora i uslova koji utiču na postojanje ili razvoj organizma ili skup organizama“.[3]

Prema tome, ekološko pravo je širi pojam u odnosu na pravo životne sredine. Konsekventno, ekološko pravo je grana prava „koja reguliše pitanja svih faktora i uslova od uticaja na postojanje i razvoj organizama ili skupa organizama (u šta, jasno, spadaju čovek i humana zajednica), kao i očuvanje kako njihovog parcijalnog staništa, tako i totalnog ekosa. Pravo životne sredine, nasuprot tome, bavi se prostorno definisanim okruženjem, a i ne totalom međuodnosa živog i neživog“.[4]

Ekološki odnos

U savremenim uslovima, kao posebna grana prava sve više se izdvaja i ekološko pravo. U tom smislu, ekološko pravo kao posebna grana prava može se odrediti kao sistem pravnih normi kojima se reguliše i usmerava uticaj čoveka na njegovo prirodno okruženje sa ciljem zaštite životne sredine i održanja ekološke ravnoteže.

Ekološko pravo je dinamična i složena pravna disciplina koju karakterišu multidisciplinarnost, poseban predmet i metod proučavanja, kao i specifični principi. Iako je reč o autonomnoj pravnoj disciplini, ekološko pravo sadrži i elemente drugih pravnih grana. Diferentia specifica koja ukazuje na razliku između ekološkog i drugih pravnih grana jeste postojanje ekološkopravnog odnosa kao predmeta ekološkog prava.

Predmet ekološkog prava je ekološkopravni odnos koji obuhvata sledeće ekološke vrednosti:

Pravo na život u zdravoj životnoj sredini, pravo na održiv ekonomski razvoj u novim tehnološkim uslovima uz stalno unapređivanje kvaliteta životne sredine, pravo na racionalno korišćenje prirodnih i energetskih resursa koji obezbeđuju održivi razvoj sredine, pravo na sprečavanje, smanjivanje i prevenciju svih oblika zagađivanja životne sredine, pravo na zaštitu integriteta biosfere, uključujući i prirodne klimatske uslove i biološku raznovrsnost, pravo na dostupnost informacija o stanju životne sredine, pravo na učešće u odlučivanju o razvoju sistema zaštite životne sredine i oceni rizika planiranog razvoja po životnu sredinu i čoveka, pravo na adekvatno obrazovanje i jačanje svesti u oblasti zaštite životne sredine, pravo na ostvarivanje međunarodne saradnje, pravo na humanističko vrednovanje čoveka i njegovog razvoja.

Korelat tih prava jeste dužnost svih da štite životnu sredinu.[5]

Osnovna načela ekološkog prava

Osim što, kao i druge grane prava, uvažava opšta pravna načela (npr. načelo zakonitosti), ekološko pravo sadrži određena načela zaštite životne sredine koja se razlikuju od načela drugih grana prava. Ta načela proizilaze iz međunarodnih dokumenata i naših zakonskih propisa. Polazeći od toga, prema zakonodavstvu, osnovna načela ekološkog prava su:

Načelo integralnosti. Državni organi, organi autonomne pokrajine i organi jedinice lokalne samouprave obezbeđuju integraciju zaštite i unapređivanja životne sredine sprovođenjem međusobno usaglašenih planova i programa i primenom propisa putem sistema dozvola, tehničkih i drugih standarda i normativa, finansiranjem, podsticajnim i drugim merama zaštite životne sredine.

Načelo prevencije i predostrožnosti. Svaka aktivnost mora biti planirana i sprovedena tako da: prouzrokuje najmanju moguću promenu u životnoj sredini; predstavlja najmanji rizik po životnu sredinu i zdravlje ljudi; smanji opterećenje prostora i potrošnju sirovina i energije u izgradnji, proizvodnji, distribuciji i upotrebi; uključi mogućnost reciklaže; spreči ili ograniči uticaj na životnu sredinu na samom izvoru zagađivanja. Načelo predostrožnosti ostvaruje se procenom uticaja na životnu sredinu i korišćenjem najboljih raspoloživih i dostupnih tehnologija, tehnika i opreme. Nepostojanje pune naučne pouzdanosti ne može biti razlog za nepreduzimanje mera sprečavanja degradacije životne sredine u slučaju mogućih ili postojećih značajnih uticaja na životnu sredinu.

Načelo očuvanja prirodnih vrednosti. Prirodne vrednosti koriste se pod uslovima i na način kojima se obezbeđuje očuvanje vrednosti geodiverziteta, 22 Ekološko pravo biodiverziteta, zaštićenih prirodnih dobara i predela. Obnovljivi prirodni resursi koriste se pod uslovima koji obezbeđuju njihovu trajnu i efikasnu obnovu i stalno unapređivanje kvaliteta. Neobnovljivi prirodni resursi koriste se pod uslovima koji obezbeđuju njihovo dugoročno ekonomično i razumno korišćenje, uključujući ograničavanje korišćenja strateških ili retkih prirodnih resursa i supstituciju drugim raspoloživim resursima, kompozitnim ili veštačkim materijalima.

Načelo održivog razvoja. Održivi razvoj je usklađeni sistem tehničko-tehnoloških, ekonomskih i društvenih aktivnosti u ukupnom razvoju u kojem se na principima ekonomičnosti i razumnosti koriste prirodne i stvorene vrednosti sa ciljem da se sačuva i unapredi kvalitet životne sredine za sadašnje i buduće generacije. Održivi razvoj ostvaruje se donošenjem i sprovođenjem odluka kojima se obezbeđuje usklađenost interesa zaštite životne sredine i interesa ekonomskog razvoja.

Načelo odgovornosti zagađivača i njegovog pravnog sledbenika. Pravno ili fizičko lice koje svojim nezakonitim ili neispravnim aktivnostima izaziva zagađenje životne sredine odgovorno je u skladu sa zakonom. Zagađivač je odgovoran za zagađivanje životne sredine i u slučaju likvidacije ili stečaja preduzeća ili drugih pravnih lica, u skladu sa zakonom. Zagađivač ili njegov pravni sledbenik obavezan je da otkloni uzrok zagađenja i posledice direktnog ili indirektnog zagađenja životne sredine. Promene vlasništva preduzeća i drugih pravnih lica ili drugi oblici promene svojine obavezno obuhvataju procenu stanja životne sredine i određivanje odgovornosti za zagađenje životne sredine, kao i namirenje dugova (tereta) prethodnog vlasnika za izvršeno zagađivanje i/ili štetu nanetu životnoj sredini.

Načelo „zagađivač plaća“. Zagađivač plaća naknadu za zagađivanje životne sredine kada svojim aktivnostima prouzrokuje ili može da izazove opterećenje životne sredine, odnosno ako proizvodi, koristi ili stavlja u promet sirovinu, poluproizvod ili proizvod koji sadrži štetne materije po životnu sredinu. Zagađivač, u skladu sa propisima, snosi ukupne troškove mera za sprečavanje i smanjivanje zagađivanja koji uključuju troškove rizika po životnu sredinu i troškove uklanjanja štete nanete životnoj sredini.

Načelo „korisnik plaća“. Svako ko koristi prirodne vrednosti dužan je da plati stvarnu cenu za njihovo korišćenje i rekultivaciju prostora.

Načelo supsidijarne odgovornosti. Državni organi, u okviru svojih finansijskih mogućnosti, otklanjaju posledice zagađivanja životne sredine i smanjenja štete u slučajevima kada je zagađivač nepoznat, kao i kada šteta potiče usled zagađivanja životne sredine iz izvora izvan državne teritorije.

Načelo primene podsticajnih mera.Državni organi, odnosno organi autonomne pokrajine i organi jedinice lokalne samouprave preduzimaju mere očuvanja i održivog upravljanja kapacitetom životne sredine, posebno smanjenjem korišćenja sirovina i energije i sprečavanjem ili smanjenjem zagađivanja životne sredine, primenom ekonomskih instrumenata i drugih mera, izborom najboljih dostupnih tehnika, postrojenja i opreme koja ne zahteva prekomerne troškove i izborom proizvoda i usluga.

Načelo informisanja i učešća javnosti. U ostvarivanju prava na zdravu životnu sredinu svako ima pravo da bude obavešten o stanju životne sredine i da učestvuje u postupku donošenja odluka čije bi sprovođenje moglo da utiče na životnu sredinu. Podaci o stanju životne sredine su javni. Načelo zaštite prava na zdravu životnu sredinu i pristupa pravosuđu (pravo na sudsku zaštitu). Građanin ili grupe građana, njihova udruženja, profesionalne ili druge organizacije pravo na zdravu životnu sredinu ostvaruju pred nadležnim organom, odnosno sudom, u skladu sa zakonom.

MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE I ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE – NAJVAŽNIJE KONFERENCIJE, KONVENCIJE I IZVORI PRAVA OD KLJUČNOG ZNAČAJA ZA EKOLOŠKO PRAVO

 Ujedinjene Nacije i zaštita životne sredine

Konvencija o čovekovoj okolini (Štokholm 1972), Rio Konferencija Ujedinjenih nacija o životnoj sredini i razvoju 1992 (UNCED), Rio deklaracija (1992), Agenda 21 (1992), Konvencija o biološkoj raznovrsnosti (1992), Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, Kjoto protokol (1997), Konferencija u Kopenhagenu (2009), Arhuska konvencija (1996), Bazelska konvencija o nadzoru prekograničnog prometa opasnog otpada i njegovom odlaganju (1992).[6]

Savet Evrope i zaštita životne sredine

Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i pravo na zdravu životnu sredinu (1950), Konvencija o građanskopravnoj odgovornosti za štete nastale usled aktivnosti opasnih po životnu sredinu (1993), Konvencija o krivičnopravnoj zaštiti životne sredine (1998), Konvencija o zaštiti evropske divljači i njihovih prirodnih staništa (1982), Evropska konvencija o pejzažu (2004).[7]

Evropska Unija i zaštita životne sredine

Primarni (osnovni) izvori prava Evropske unije u oblasti zaštite životne sredine u koje spadaju:

Ugovor o Evropskoj uniji i Ugovor o funkcionisanju Evropske unije.

Sekundarni (izvedeni) izvori prava Evropske unije u oblasti zaštite čovekove okoline u koje spadaju:

Sekundarni izvori prava Evropske unije u oblasti zaštite vazduha, Sekundarni izvori prava Evropske unije u oblasti zaštite vodа, Sekundarni izvori prava Evropske unije u oblasti zaštite ugroženih divljih i životinjskih vrsta, Sekundarni izvori prava Evropske unije u oblasti zaštite od buke, Sekundarni izvori prava Evropske unije u oblasti procene uticaja na životnu sredinu i Sekundarni izvori prava Evropske unije u oblasti upravljanja opasnim otpadom.[8]


Izvori:

[1] Uporedi: James Salzman, Barton H. Thompson, Environmental Law and Policy, New York, 2003, str. 1–3.

[2] Vladan Joldžić, Ekološko pravo Opšti i Poseban deo (Primer Srbije – države u tranziciji), Beograd, 2008, str. 12–17.

[3] The English Institute of America, International Webster New Encyclopedic Dictionary of English Language, Tabor House, New York 1973, str. 329.

[4] Vladan Joldžić, O elementima neophodnim za uspostavljanje ekološkog prava kao samostalne discipline pravne nauke, u Dragoljub Kavran, Gordana Petković, „Pravo i životna sredina“, Beograd, 1997, str. 86.

[5] Dragoljub Kavran, Gordana Petković, Mesto i uloga prava životne sredine u pravnom sistemu Republike Srbije, u Dragoljub Kavran, Gordana Petković, „Pravo i životna sredina“, Beograd, 1997, str. 18–19.

[6] Stevan Lilić, Mirjana Drenovak-Ivanović, Ekološko pravo, Pravni fakultet, Beograd 2014, str. 73

[7] Ibid, str. 91.

[8] Ibid, str. 96.


AUTOR TEKSTA: Miloš Dimić.


*Napomena: Tekstovi u okviru Projekta Law bloggers / Pravni blogeri priredjeni su u vidu stručnih radova i predstavljaju vrstu pisanog rada koji sadrži korisne priloge iz domena određene struke. Stručni rad ne mora biti izvorno istraživanje i ne mora sadržati nove, originalne naučne spoznaje i rezultate. Njegova osnovna svrha sastoji se u prikupljanju i tumačenju već poznatih činjenica, informacija, stavova i teorija, na način koji doprinosi širenju naučnih spoznaja, razvijanju novih pristupa u interpretaciji i primeni postojećih naučnih rezultata i prilagođavanju tih rezultata potrebama savremene teorije i prakse. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda,  ne odgovara za tumačenje prikupljenjih činjenica, informacija, stavova i teorija u autorskom radu, svaki autor odgovara za tačnost informacija u svom radu.


Svako kopiranje, umnožavanje, objavljivanje i distribuiranje celine ili delova teksta predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo (shodno odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima i  Krivičnog zakonika).

Korišćenje delova teksta dozvoljeno je shodno autorskom pravu i uz saglasnost Udruženja Nomotehnički Centar kao i autora: Miloš Dimić.


ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI – Sadržaj internet mesta služi u informativne i edukativne svrhe. Odgovarajući pravni instrumenti imaju prednost u odnosu na informacije sadržane na internet prezentaciji. Udruženje Nomotehnički Centar iz Beograda ne prihvata odgovornost za bilo kakvu upotrebu infromacija sadržanih na internet prezentaciji.